Tarantula

Umetnička misija Boba Dilana jeste „turneja bez kraja“, a njegovo delo, delo je u neprekidnom i neprolaznom nastajanju; po tome je, bez imalo nasilnog učitavanja, uporedivo s jednim od najneobičnijih i najsmelijih poduhvata u istoriji književnosti – s Fineganovim bdenjem Džejmsa Džojsa. Jer, ne samo da je Džojsov kriptični testament pisan pod radnim naslovom „delo u nastajanju“ već je, baš kao i Tarantula, pisan sa sasvim očitom namerom da se izdigne iznad svih rutinskih i konvencionalnih načina komunikacije autora sa čitaocem – i uz svesno preuzet rizik od gubitka svake komunikacije. I dok se Džojsovo delo ponajviše bavi tokom podsvesti protagonista, Dilanovo nastoji da dočara muziku podsvesti – njegove vlastite, ali i podsvesti svakog od nas. Taj nivo, nivo podsvesti, možda je jedino pravo polazište za čitanje Tarantule. Ovo delo, sasvim izvesno, ne predstavlja neuspeli pokušaj unošenja reda u haos, već uspešno dočaranu sliku haosa – zavodljivog haosa kreativnog uma, koji ume da bude zastrašujuće brutalan i amoralno sablažnjiv, ali i neodoljivo duhovit i dirljivo nežan.