Intelektualni šarlatani

Da li postmoderni intelektualci zloupotrebljavaju nauku?

Godine 1996, u popularnom naučnom časopisu Soušel tekst, eminentni fizičar i univerzitetski profesor Alan Sokal objavio je pompezan i poprilično besmislen tekst pod nazivom „Prevazilaženje granica: ka transformativnoj hermeneutici kvantne gravitacije“. Uskoro će širom sveta taj događaj postati poznat kao „Sokalova podvala“. Koristeći rogobatnu i nerazumljivu naučnu terminologiju postmodernističkih teoretičara (Lakana, Kristeve, Irigareove, Bodrijara itd.), namera mu je bila da testira standarde objavljivanja stručnih članaka i proveri da li su zaista toliko strogi. Kada je na dan objavljivanja sam autor priznao da je rad zapravo šarlatanski, da namerno koketira sa ideološkim konceptima tadašnjeg uredništva i besmislice maskira visokoparnim naučnim izrazima, usledio je pravi skandal i žestoka akademska rasprava. „Sokalova podvala“ dospela je na prve strane mnogih svetskih časopisa. Urednici Soušel teksta i neki postmodernisti osudili su ovaj postupak kao neetički, pa su čak i autora proglasili psihijatrijskim slučajem. Za druge, Sokal je bio heroj akademske zajednice, čiji je eksperiment bio neophodan kako bi se javno razotkrilo da se netačan i neistinit naučni rad može objaviti u uglednom stručnom časopisu samo zbog toga što je krcat komplikovanim izrazima i potpisan od strane akademskog autoriteta.

Ova krajnje neobična knjiga predstavlja beskompromisni obračun s nelogičnim, katkad čak i apsurdnim naučnim idejama priznatih intelektualaca. Duhovito i argumentovano napisano, delo Intelektualni šarlatani opovrgava shvatanje po kome su naučne teorije samo puki „narativi“ ili društveni konstrukti i istražuje mogućnosti i granice nauke.

Da li postmoderni intelektualci zloupotrebljavaju nauku?

Godine 1996, u popularnom naučnom časopisu Soušel tekst, eminentni fizičar i univerzitetski profesor Alan Sokal objavio je pompezan i poprilično besmislen tekst pod nazivom „Prevazilaženje granica: ka transformativnoj hermeneutici kvantne gravitacije“. Uskoro će širom sveta taj događaj postati poznat kao „Sokalova podvala“. Koristeći rogobatnu i nerazumljivu naučnu terminologiju postmodernističkih teoretičara (Lakana, Kristeve, Irigareove, Bodrijara itd.), namera mu je bila da testira standarde objavljivanja stručnih članaka i proveri da li su zaista toliko strogi. Kada je na dan objavljivanja sam autor priznao da je rad zapravo šarlatanski, da namerno koketira sa ideološkim konceptima tadašnjeg uredništva i besmislice maskira visokoparnim naučnim izrazima, usledio je pravi skandal i žestoka akademska rasprava. „Sokalova podvala“ dospela je na prve strane mnogih svetskih časopisa. Urednici Soušel teksta i neki postmodernisti osudili su ovaj postupak kao neetički, pa su čak i autora proglasili psihijatrijskim slučajem. Za druge, Sokal je bio heroj akademske zajednice, čiji je eksperiment bio neophodan kako bi se javno razotkrilo da se netačan i neistinit naučni rad može objaviti u uglednom stručnom časopisu samo zbog toga što je krcat komplikovanim izrazima i potpisan od strane akademskog autoriteta.

Ova krajnje neobična knjiga predstavlja beskompromisni obračun s nelogičnim, katkad čak i apsurdnim naučnim idejama priznatih intelektualaca. Duhovito i argumentovano napisano, delo Intelektualni šarlatani opovrgava shvatanje po kome su naučne teorije samo puki „narativi“ ili društveni konstrukti i istražuje mogućnosti i granice nauke.