Sedam razgovora sa Horheom Luisom Borhesom

Paradoksalno je to što dijalozi između jednog pisca i jednog novinara manje podsećaju na ispitivanje, a više na izvesnu vrstu samoposmatranja. Za onoga ko pitanja postavlja, to može biti zamoran i dosadan zadatak; za ispitanika, to je nešto poput nove avanture u kojoj vreba nešto tajno i nepredvidljivo. Fernando Sorentino poznaje moje delo – nazovimo ga tako – mnogo bolje od mene; tome doprinosi činjenica da ja određeni tekst napišem samo jednom, a on ga pročita mnogo puta, što moja dela čini manje mojim nego njegovim. Diktirajući ove reči, ne bih želeo da potcenim njegovu blagonaklonu strpljivost; koliko je samo večeri, u otvorenim razgovorima, uspeo da me odvede, kao tek onako uzgred, do potrebnih odgovora koji su kasnije i mene samog iznenađivali, a koje je on nesumnjivo i očekivao.