Poslednja Geteova ljubav (SL)

Potresna i nežna priča o nemogućoj ljubavi velikana nemačke književnosti.

Martin Valzer dirljivo, potresno i nežno pripoveda o nemogućoj ljubavi u kojoj snaga osećanja i njihovih književnih izraza svedoče o strasti kakvoj nema ravne.

„Kada ju je ugledao, ona ga je već bila opazila. Kada je njegov pogled pao na nju, njen je već bio uperen u njega. To se dogodilo na Krstovom izvoru, posle podne u pet, 11. jula 1823. godine u Marijenbadu.“ Ovim rečenicama započinje roman Martina Valzera o poslednjoj Geteovoj ljubavi. Sedamdesettrogodišnji tajni savetnik i slavni udovac voli devetnaestogodišnju Ulrike fon Levecov. Njih dvoje razdvaja jaz od 54 godine, ali Gete sebi govori: „Moja ljubav ne zna da imam preko sedamdeset. Ni ja ne znam.“ Razmenjuju se pogledi, reči, oni se ljube na Geteov način. On kaže: „Pri ljubljenju nisu bitna usta, usne, već duše.“

Ali sustigla ga je starost. On se ozleđuje pri padu na maskenbalu, a jedan mlađi muškarac pokušava da zavede Ulrike na čajanci. Uprkos tome, Gete upućuje Ulrike bračnu ponudu, koja stiže do nje u trenutku kada je porodični odlazak u Karlsbad već ugovoren. Gete tada piše Marijenbadsku elegiju.

„Postoji raj:
Dvoje, jedno za drugo.
Postoji pakao:
Jedno nedostaje.“