Blago cara Radovana (LE)

U ovom delu Jovana Ducica je sabrano iskustvo covecanstva, iskristalisana refleksija pisca, formiran pogled na svet, zivot i coveka. Vrhovno nacelo Duciceve poezije jeste naci najsavrseniji izrazaj. On je zaista nadmasio sve sto je do njega stvarno u nasoj lirici, toliko je on jak u izrazu, – otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blesti slikovitoscu i melodicnim ritmom. “Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika izmedju velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi samo po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; medjutim, po vrlinama nas ocenjuju samo nasi prijatelji, a nasi neprijatelji nas ocenjuju samo po nasim manama. Stvarno, svaki covek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki covek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato sto za dobrotu treba vise mudrosti nego instinkta, i sto u prirodi ne postoji zloca i dobrota nego samo borba za zivot izmedju jacih i slabijih”.